Савремени Крсташи
Наше време карактерише једна општа пометња, суноврат и обезвређивање свих оних вредности којима смо као народ узрастали а које систематски демонизују не само наши непријатељи већ и ми сами.
Годинама смо били мета коминтерновских планова и циљева кроз које се разарало само биће једног народа, убијала његова душа. Као народ можда нисмо били потпуно свесни ни циљева интернационалног комунизма ни перфидних метода које су користили, а у које је Мефисто уткао своје биће и своје знање. И, наравно, крајњи циљ је био обезбожење које је постало јавни мото и идеал тог безбожничког друштва које је хтело да нас ''усрећи'' убијајући Бога у нама.
Ако се један организам упорно и систематски излаже разорној моћи патогена, његов имунитет ће да ослаби. Тако је ослабило и биће српског народа кроз око педесет година владавине ''демо(но)кратије''.
Зло је могло да врхуни али не и да победи. Тако је интернационалистичко коминтерновско зло временом онемоћало и колабирало, али је са њим онемоћало и биће српског народа.
У тој општој раслабљености народног бића, српски народ се суочава са још једним, ништа мање погубним злом наше епохе – злом моћника новог светског поретка, где се фаворизује капитал и један октрутни матреријализам у чијој сенци, по природи своје филозофије - духовне вредности и врлине не налазе своје место. Брутално се газе права малих народа, у име одбране ''људских права'', и беспоштедно се потчињавају интересима великих, а све под видом назови ''демократије''.
У таквом сумраку наше епохе, завладала је једна општа апатија и дезоријентација. Као народ нашли смо се на беспућу:
Шта ми као народ хоћемо?
Где су наши витални интереси?
Који су наши национални циљеви за које треба да се залажемо?
Имамо ли снаге да се уопште за нешто залажемо?
Имамо ли снаге да као народ оздравимо?
Очекивало би се да народу који је изгубио свој компас, утонуо у неко духовно мртвило, инертност и бесциље, неко помогне да нађе себе, да му пружи руку као котву спасења и поведе га путем духовног и моралног опоравка.
Те наде су се увек полагале у Српску Православну Цркву.
Нажалост, Црква и сама често није могла да одоли изазову времена и изврши своју историјску мисију у српском народу. И сама мета бруталне пропаганде, организованог прогона, злостављања и разарања споља и изнутра, ослабила је у својој моћи да пружи оптпор и енергично брани своју вековну улогу и своје наслеђе.
Разорна моћ патогена, осетила се и у њеним редовима.
И то је оно што леди крв у жилама.
Можда много и не изненађује што се једно зло моћника замењује другим. Ако су моћници једног зла - атеисти, комунисти, социјалисти - негирали Бога и веровали у нулу, моћници другог зла - новог сверског поретка - Бога не негирају већ га проповедају -унакаженог.!
Подлежу оном Христоборном ђаволовом искушењу за земаљско царство када је ђаво, показавши Исусу ''сва царства овога света''- рекао:
'' Теби ћу дати сву власт и сву славу ако паднеш преда мном и поклониш ми се.''.(Лук.4, 9 )
Још од Адама, човек се није мирио са својом подређеном улогом у односу на Бога. Хтео је да зна колико и Бог, да му, ако не и више, буде партнер у власти и слави.Човек вековима не схвата свој грех и прогонство из раја. И кажњен јуриша да власт и славу поново освоји и стекне је путевима који ће га одвести далеко од обећаног благостања које му је потебно.
Огреховљена природа човекова у својој помрачености, занесена влашћу и материјалним благостањима не схвата да служи антихристу - и не само да му служи - већ га добровољно прихвата.
Не би било поражавајуће да су ова искушења ограничена само на световну сферу нашег битисања - нажалост, тај патоген је онемоћао и духовну сферу ове наше суморне планете.
''У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку већ је Богочовека прилагодио себи. У свом самољубљу дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека. А кроз све то дела један дух - дух римокатолицизма,''како каже о. Јустин.
''Римокатолицизам је гори од атеизма... Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда. Све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука!?'' огорчено се пита Достојевски, кроз свог кнеза Мишкина.
И, како год постоји тенденција да се створи једна велесила која ће да дели правду по свету по свом аршину, тако постоје видни напори да се створи једна религија за све народе јер ''Бог је један''. Опијен догматом непогрешивости, ''у коме су све христоборне силе европског духа,'' а уверен да је '' наследник Петров и намесник Христов'', Римски папа види себе као вођу те доминантне религије јер:
''Католичка је једина црква а све остале су кришћанске заједнице.''
То јединство треба да се постигне кроз бројне екуменске дијалоге у којима римски папа види ''дах Духа Светога'' - а о. Јустин ''Свејерес''.
Зашто би нас, православни свет, интересовало каквој се све јерси римски папа добровољно потчињава ако се има у виду да је давне 1054. године Римокатоличанство отпало од Православља.? Једноставно зато што у том свом абициозном походу на ''Дранг нах Остен'', (Јуриш на Исток) у Православљу види ''најближу и најсличнију браћу'', па смо, самим тим, и мета његовог освајачког похода, јер, ''шизаматике'' ипак треба привести ''правој вери''. ''Шизматици'' су само ''кришћанска заједница''.!
Све би се то могло окарактерисати као креативна фантазија римског епископа да та креативна фантазија није нашла уточиште у нашој, од патогена ослабљеној српској Цркви, међу појединим архијерејима који не виде ''теолошке разлике'' у ''сестринској'' Римокатоличкој цркви.
Тако се у новије време наше изворно Православље и Светосавље инфилтрира римским вирусом а ''ватиканска хунта'' покушава да нивелише разлике које међу нама де факто постоје. Апелују на ''хитне реформе'' у српској цркви а један архијереј чак упозорава ''да морамо ићи у сусрет свету''.
А Господ нас теши:
''У мени мир имате. У свету ћете имати невољу; али не бојте се , јер ја надвладах свет''( Јов.16.33).
Екуменски дијалози и учестале '' братске посете'' ''светој столици'', доведоше два наша архијереја, наводно без званичног одобрења Сабора или Синода, у Равену, где 2007. године потписаше једиство са католицима – и то са папиним приматом.! И, опет наводно без икаквог овлашћења.?
Упркос отпора православних верника, за које ватиканска хунта нема ни слуха ни разумевања, а још мање љубави, упркос свих протеста следбеника Светог Саве, хунта упорно настоји да све те ''новотарије'' уведе у српску Цркву на мала врата. Поједини архијереји, у својој гордој, погубној моћи и ''непогрешивости'', вероватно по угледу на ''сестринску цркву'', свесно се оглушују о одлуке Светог Архијерејског сабора којем су се заклели на послушност.
Није ми намера да се осврћем на све католичке узорке које настоје да уткају у Православље, не би ли нас приближили у теолошком смислу и тако уклонили разлике које међу нама постоје, већ да се осврнем на једну другу ''врлину'' свете столице. Наиме, католичка црква је не само видан политички фактор у сложеним међународним односима већ је и економска снага која не може да се игнорише. Њено богатство је непроцењиво. Пре би се рекло да и није Црква - већ Капитал.
Католичке банке и филијале, не само да су присутне у целом свету већ су врло моћне и инвестирају милионе у крупан капитал који је у оптицају. Додуше, инвестиције могу да буду и ''грешне'' па се деси да инвестирају и у оно против чега се Католичка црква бори и против мирољубивих решења за која се у свету јавно залаже.Тако је немачка ''Пакс банка'' улагала у производњу антибеби пилула, дувана, оружја, нуклеарних подморница и војних авиона. Кад се има у виду да већину деоничара чине црквене институције и организације онда се поставља питање колико су та улагања у складу са ''етичким стандардима'' дотичних црквених институција.?
Може се претпоставити да се из тих банака плаћају и путни трошкови нашим владикама и свештеницима, ( што и сами признадоше), да иду на поклоњење римском папи.
Не по речима, већ '' по делима њиховим, познаћете их'', речено нам је.
Та магнетна атракција капитала и материјалног благостања је још један католички пелцер који поједини архијереји настоје да накалеме у српску Цркву.То је нарочито дошло до изражаја при доношењу новог Устава, при покушају административног уједињења Слободне српске цркве, Новограчаничке митрополије са Мајком Црквом. Питање имовине била је најболнија тачка о коју смо се спотицали. Како је после 1963 године сва имовина одузета и припала Мајки Цркви, то су такозвани ''расколници'' остали и без цркава и без имовине и без отаџбине. Да им се не би поновила 1963 година, купљене цркве и изграђене манастире ставили су у Корпорације, да их штити закон дражаве у којој се налазе и да им се то никаквим декретом не може одузети.
Одмах после духовног помирења 1992 године, почела је притајена кампања да се Корпорације униште па су нам попови који су отуда долазили говорили.
''Шта ће вама копрпорације? Оне су имале оправдање само за време комуниста. Сад је комунизам пао. Нема потребе да Корпорације и даље остају.''
Један митрополит је излазио са још већим ''адутом'' па нам је говорио да Свети Сава није имао Корпорације.Значи, нисмо деца Светог Саве ако такве ''новотарије'' уводимо.?!
Каква иронија!
''Зашто видиш трун у оку брата свога , а брвно у оку своме не осећаш?''(Мат.7,3), речено је.
Да ли је Свети Сава икад прихватио ''латинску јерес'' као што је они прихватају? Није ли Свети Сава осудио латинску јерес на сабору у Жичи 1224 године?
Још у оно време Свети Сава је имао економа задуженог за имовину и монаха за духовне потребе. Још у оно време Свети Сава је то раздвојио.
Колико су Корпорације трн у оку наше јерахије види се и по томе што је канадски владика Георгије затворио цркву у Нијагари чим су основали Корпорацију. Нажалост, црква је затворена више од три године и нема изгледа да се отвори. Црква ће се отворити се само ако се угаси Корпорација, што није изводљиво.
Да ли има примера у историји српске цркве да су владике тако кажњавале вернике.?
Значи брига о имовини помрачује бригу о духовним потребама своје пастве. Да ли се уопште поставља питање духовних потреба тих верника?!
Да ли ико од преко четрдесет владика поставио питање духовних потреба верника?
Таквих примера не налазимо ни у комунизму.
Добар пастир тражи и радује се кад нађе једну изгубљену овцу. А наши ''пастири'' разгоне цело стадо због имовине.
Канон 4-ти Седмог Васељенског Сабора, који је оригинално саставио апостол Павле, између осталог гласи:
‘’Ако било ко због злата или било чега, или на основу личних разлога спречи било ког свештеника који је њему подређен да обавља богослужење или ако затвори Свети храм тако да се у њему не може да обавља богослужење, он треба да се подвргне закону ‘’lex talionis'’, што у преводу значи да такав епископ треба да се казни'’!
Такви се више не кажњавају јер нема ко да их казни.
Кад су верници из Нијагаре питали једног митрополта који је дошао да посредује између њих и владике Георгија, зашто се само црква у Нијагари ''кажњава'' што је основала Корпорацију, одговор је био да ће исто тако поступити са свим црквама које имају Корпорације.
Фарисејство врхуни у њиховом нескладу између речи и дела.
Владика Иринеј Добријевић је вернике у Аустралији прогонио због Корпорација на чије скупштине никад није ишао, иако позиван, што је у његовим очима личило на некаква малтене јеретичка већа – а и сам је основао Корпорацију.
И друге владике у Америци и Канади имају Корпорације.
У чему је онда проблем?
Па вероватно настоје да нам кажу да имовина припада само њима. Да они на то имају ексклузивно право.
У новом Уставу који никад није био прихваћен на сабору Слободне цркве, Корпорације су једноставно ''избрисали'', као да то може да се уради једним потезом пера?! После многих критика и протеста, предомислили су се па су ''признали'' Корпорације само су их ставили под власт јерархије не схватајући законски апсурд.
Највише изненађује ''живи светац,'' патријарх српски Павле који нам је на помирењу обећао да ће се држати начела апостола Павле
''Нећемо ваше - него вас''!
Да би нам само шест година касније поручио:
‘’Ко хоће да остане у заједници са црквом и црквеним законом МОРА прихватити заједнички Устав СПЦ по коме су сва имања власништво СПЦ и она њима управља. Узалуд они говоре: ми смо градили и куповали та имања и сада хоћемо макар један део да буде на нашим располагањима. Е, то никако не може. Ту је и око тога СПОР'’.
‘’Узмите своје цигле и идите!'
Где се изгуби начело апостола Павла?
Кад смо већ код апостола Павла треба да се потсетимо на његову беседу о љубави:''Ако језике човечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.'' (Пав. Пос. Кор. 13,1,13)
У свом врло запаженом тексту ''О црквеном харачу''протојереј – ставрофор Др. Матеја Матејић указује да су верници увек имали у виду да црква има разних материјалних издатака и обавеза којима мора да одговори. Верници то никад нису заборављали и настојали су да обезбеде материјална средства потребна цркви. У старо доба, цркве су подизали задужбинари, цареви и караљеви али је и народ у томе учествовао. Досељеници у Америци су радили најтеже и најопасније послове за врло мале паре па су ипак од тих малих примања одвајали и подизали цркве као део своје отаџбине на страном простору. Радили су то великодушно и несебично.
Он такође указује на забрињавајуће појаве да се у задње време проповеда нека нова ''догма'' коју оставља без коменара. Позива се на билтен једне парохије западно америчке епархије, децембарско издање за 2008 годину где у уводном чланку каже:
'' Да они који сматрају да свештеник треба да прича о Богу, о молитви, црквеним службама, а заборави на материјалне ствари, нису у праву. Они не разумеју хришћанску веру. Христос је мислио о новцу и поучавао људе на ту тему. Новац има велики значај за хришћане и хришћанску Цркву''.
Стварно, овој ''догми'' не треба коменар.!
Даље, у том истом билтену под насловом''Хоћете ли се сетити своје цркве кад се упокојите?'', аутор потсећа да није довољно Цркву помагати док смо живи, већ и тестаментом треба Цркви да оставимо део имања па каже:
'' Из захвалности за Божији благослов и зато што нас је усвојио као чланове породице у Његовом царству, следи природно да му са радошћу треба да враћамо једну знатну количину од нашег новчаног блага, наше време, и наше способности, у служби њему кроз Његову Свету Цркву''.
Да би верници схватили колико је важно давати Цркви -аутор указује:
''Да истински чланови Свете Цркве могу да нађу начин да укључе своју имовину, своја земаљска добра у своју непрекидну одговорност пред Богом. Да се имања остављају Цркви тестаментом, аутор овако правда:
Тестамент нам помаже да покажемо љубав за Бога када нас више нема!
Из страха да читаоци нису добро разумели потребу да Цркви остављају имања- аутор понавља:
'' Животна осигурања могу се завештати Цркви када се упокојите!''
''Ви можете дати као ваш поклон Цркви у облику процената од ваше имовине, новца, осигурања, деоница, бондова, од животног осигурања.
На овај начин ви планирате за будућност. За вечност.''
Другим речима: царство Божије се може купити''
Дакле, дошли смо до индулгенција. (опроштајнице грехова за паре)?! У своје време, кад је уведено учење о индулгенцијама, мисионари су носили кутије на којима је писало на одговарајућим језицима: ''оног момента кад парица у кутији звекне, душа из пакла утекне.''
Треба ли уопше овде коментар?!
''Све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука!?''очајно би констатовао кнез Мишкин.
Није ли то највеће унижење и унакажење Господа када га претставе као ''бизнисмена'' који тргује са човеком ? '' Није ли тиме спаситељско дело Господа претстављено као случај трговине између човека и његовог Творца? Није ли милостиви Господ који ништа не потребује, који нема страсти и који је изнад сваког утицаја света гнусно облаћен, ако га претставимо као нечасног трговца'' (Писмо Митрополита Пиреја, Серафима, Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису).
Где је то Господ ''мислио о новцу и поучавао људе на ту тему?'' Зар Он није истерао трговце из храма?
Није ли Он рекао да је ''тешко богатоме ући у царство небеско'' и да је ''лакше камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у царство Божије( Мат.19,24).
Није ли младићу који га је питао какво добро да учини да има живот вечни рекао:
''Иди подај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па ајде самном''(Мат19,21)
То је тај'' унакажени Господ'' кога католици проповедају,
Та ''најезда '' Мајке Цркве да такозване ''расколнике'' из ''љубави'' према њима приведе у крило Мајке Цркве јер ''нећемо ваше него вас'', да ''спасу'' наше душе, да би уствари, по други, пут дошли до наше имовине, потсећа ме најезде војске Европе који су себе називали Крсташима који су ишли да особађају Свету земљу, и, задивљени баснословним богатством Константинопоља, престонице Империје, продрли у њега и опљалчкали га..
(1998 године Нин је писао да Новограчаничка митрополија у својим фондовима има педесет милиома долара)
Византија, најмоћнија Империја на огромном простору између Европе и Азије, која је својим трајањем надмашила све остале империје јер се одржала преко хиљаду година, постала је мета варварског запада који је постао ''цивилизован'' тек кад је Империју покорио и опљачкао.
Наредних педесет година по паду Константинопоља 1204 године, покрадене су и извезене непроцењиве вредности и драгоцености, огромне залихе злата, на стотине тона, ремек дела уметности, многе свете мошти. И дан- данас, европски музеји су крцати украденим византијским вредностима, ремек делима и реликвијама.
Али, варвари Лондона, Париза, Немачке и Скандинавије, јер то су уствари и били у односу на Империју у којој је цветала, уметност, култура, наука, архитектура - нису могли да схвате у чему је драгоценост Византије.
Драгоценост Византије био је Бог и истинска повезаност Бога и човека. Смисао постојања и душа Византије било је Православље- нетакнута вероисповест Хришћанства у коме се за хиљаду година нису мењале догме.
То је оно што ни наши савремени крсташи нису могли да схвате!.
Не рече ли Господ за две лепте сиромашне удовице:
'' Заиста вам кажем.. ова сиромашна удовица метну више од свију. Јер сви ови метнуше у прилог Богу од сувишка својега, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше.'' (Лук. 21,3,4)
Не наводи ли прота Матејић у истом тексту, да, кад је одлучено да се у Охају гради црква Лука Грубор који се увек претстављао као Лука Србин, један од најсиромашнијих Срба у том граду који је живео у шупи прекривеном угљеном прашином, преклињао је и принудио свештеника да од њега прими хиљаду долара за изградњу храма.
''То му је био једини новац који је чувао за своју сахрану''.
Од тих својих тешких и опасних послова које су наши досељеници радили за мале паре, одвајали су последњи долар и градили су своје велелепне богомоље, да сачувају свој идентитет, да на том малом простору своје отаџбине славе своје крсне славе, свога Светог Саву, да очувају своје Православље, да узносе хвалу Богу да их сачува у том страном, непознатом свету, далеко од своје земље, свога дома, породице и пријатеља.
Зар се у томе не препознаје истинска љубав и вера у Господа?
Зар то није била истинска повезаност Бога и човека?
Зашто се ти градитељи цркава и манастира сада прогањају, из Цркве искључују, лишавају литургије, крштења, венчања, обреда..?
Њихов једини ''преступ'' је што су сачували изворно Православље и Светосавље у има чега су саградили многе дивне храмове у славу Бога и Светога Саве, што су у цркви навикли на заједништво са својим свештеницима, да помогну колико могу а можда и више него што могу.
Но данас други ветрови дувају.
По новом Уставу, по угледу на католике, владика има сву духовну и административну власт у својим рукама.!
Нема саборности већ команде.
''Pay and obey.’’(Плати и слушај!
Александар Каломирос у свом чланку ''Црква у последњим временима'', каже: ''Свет и ђаво наводе на цркву таква застрашујућа искушења да може доћи дан кад ће готово сви епископи ући у општење са јеретицима. Шта ће онда верни чинити? Шта ће радити оних неколико који имају храброст да не следе масе, да не следе своје рођене, своје ближње и своје суграђане?
Он даље каже да ће мале групе верних са свештеницима ипак сачувати истинско предање живо.
''Али, ко ће бити у стању да препозна Христову Цркву у тим малим, презреним групама верника, којима недостаје сав светски сјај? Ипак, на крају времена, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква ће бити баш те заборављене и споља гледано, разједињене мале парохије које могу чак и да се не знају за постојање других, али ће бити уједињене међусобно чудесним везама Тела и Крви Господа, у Духу Светом, са заједничком вером и Предањем које ће остати неоскрњено.''
Др. Десанка Крстић
Торонто
2009
Izvor:
http://www.pravoslavljedanas.info/Krstasi.htm
